среда, 26. фебруар 2014.

Анђелко Ердељанин: „ТРИН@ЕСТО САЗВЕЖЂЕ“ и „АВАТАРИ НАШИХ ДАНА“



ИНТЕРНЕТ АКО МОЖДА АЛИ
Миливој Анђелковић: „ТРИН@ЕСТО САЗВЕЖЂЕ“, „АВАТАРИ НАШИХ ДАНА“; „Апостроф“, Београд, 2013.
                Интернет је мрежа разапета преко читаве планете и кад год је додирнеш у вези си са свима који су је такође додирнули током последњих месец-два дана. Тако Миливој Анђелковић (Београд, 1940) дефинише то чудо које је, поред свих осталих чуда, снашло нашу збуњену и слуђену цивилизацију. О Интернету пише у две нове књиге, „Трин@есто сазвежђе“  и „Аватари наших дана“, а прва има неопходан поднаслов: „За љубитеље и мрзитеље WWW“. Анђелковић је, иначе, аутор многих других текстова о Интернету, електронској књижевности и виртуелности у нашем приземном и надреалном животу. Поред осталог, објавио је и неколико интернет романа.

                Кад се нађе пред тим издањима (у електронској и штампаној форми) читалац прво помисли да има посла с неким софистицираним фанатиком, идеологом електронске комуникације, књижевности, уметности свих врста, забаве и гњаваже. Али, човек није у тим годинама кад се лети и стрмоглављује на крилима фанатизма или (у лакшем случају) фантазмагорије. Он је заправо занимљив случај у српској савременој књижевности, писац који је у најбољим зрелим годинама стекао ново искуство „умрежено“ у планетарном искуству. И покушава да (ако је могуће) помири „љубитеље“ и „мрзитеље“ изношењем чињеница и одбраном сопствених (новостечених) уверења. Успешност тих настојања тешко је измерити, чак и ако пристанемо уз цитирану мисао Галилеа Галилеја: “Измерити све мерљиво и мерљивим учинити оно што је немерљиво“. Па, ту у ствари и видимо разлог за читање ових књига.

                „Трин@есто сазвежђе“ је нека врста уџбеника, у коме се, на есејистички начин, разматрају дааљи и ближи корени на којима се темеље најновија достигнућа људског ума и отварају нове могућности. Те корене Анђелковић открива у делима врхунских уметника, у вештинама и генијалности старих мајстора, и неких новијих. Размишљајући  о томе, наводи читаав низ занимљивости (које се, поред осталог, могу наћи и преко Интернета) и тумачења видљивих и невидљивих веза и додира. А помисао да је реч о фанатизму потискује већ на почетку књиге анегдотом о сликару Воји Станићу, који је, коментаришући објашњење о суштини Интернета, гурнуо прст у море и рекао: „Сада сам у вези са читавим светом!“ Аутор размишља о несталности видљивог света и освајању невидљивог, о виртуелности и стварности, о магији развоја, о сажимању простора и времена, о књижевности на Великој Мрежи итд. У све то су „умешана“ многа позната имена (виђена из специфичног угла):  Леонардо да Винчи, Микеланђело, Ханс Холбајн Млађи (загонетни детаљ са глобусом на једној слици где је Србија, почетком 16. века, смештена у простор мртвачке главе), Веласкез, Пол Сезан, Рембрант, Моне, Пол Гоген (и његови унуци), Толстој и други, као и уметници 20. века, Пикасо, Дали, Борхес, Леонид Шејка итд.

                Нека размишљања су провокативна и вероватно неће бити прихваћена не само од стране „мрзитеља“ него и од појединих (или многих) „љубитеља“ мреже која покрива свет. Као, на пример, оно о колективном писању, стварању књижевних дела, уз активно учешће потенцијалних читалаца, корисника Интернета, који преузимају улогу писца, односно рашчлањују ту улогу на безброј субјеката, креирајући нешто крајње неизвесно и удаљено од почетне (пишчеве) идеје. То је можда занимљиво као експеримент, као игра (ради игре), али не више од тога . Ретко кад више од тога. Или, како би рекао Вујица Решин Туцић, природни, наделектронски маштовњак, који је своје авангардне текстове писао писаћом машином само у једном примерку и без иједне грешке (ако направи словну грешку, враћа се на почетак!), тај Вујица (Бог да му душу прости, Бог стварни и Бог виртуелни!) рекао би (онако, у песми, не мислећи уопште на Интернет): ако, премда, или, можда, ипак, али!

                Најважније своје (или усвојене) идеје Анђелковић је уградио и у структуру књиге „Аватари наших дана“, али не ради се о пуком понављању, јер је то књига усмерена на посебну, ужу тему, која је, условно, војничка тј. ратна. Може ли се та књига жанровски одредити, ко зна, можда и може, ако вам је до тога стало процуњајте по хаосу Интернета. А добра је књига, за оног ко воли да чита о тим стварима. Има два основна , паралелна, слоја, један приповедачки, други информативно-електронски. У првом се наш писац, данашњи залуђеник Интернета, сећа војничких дана, оних наших некадашњих, од пре пола века, из Титове Армије, чувене ЈНА (још траје тетоважа на подлактици). Знате оно кад смо желели да сто година буде мир а спремали се као да ће сутра бити рат, кад су нас учили да нас ништа не сме изненадити, ко има овакву омладину не треба да брине за своју будућност... Волели смо заправо тај безбрижни и безазлени  војнички живот, сви смо га волели, изузев маминих маза и татиних надобудних синова који ће изродити будуће евроатлантске политичаре и перјанице геј демократије. Те славне војничке приче, којих се још сећамо, прича нам, овде, и Миливој Анђелковић. У другом слоју књиге, као у некаквом контрапункту, тече казивање о електронској цивилизацији и улози електронике у модерном ратовању. То нам је јако добро познато, јер смо и сами погођени. Гађала нас је електоника и бомбама и бомбастичном лажљивом пропагандом. Поред онога што смо знали, у том делу приче налазимо и многе појединости које већина не зна а ваљало би знати.

                И ту нас Анђелковић спушта на земљину кору и благо нас, очински, саветује да се ипак пазимо. Посебно скреће пажњз на осионе поседничке намере и замке власника електронске мреже или појединих њених сегмената. И још много тога.

                Између разних (сликовитих и духовитих) дефиниција о Интернету издвојићемо још једну: „Интернет је огроман архипелаг између светова са много откривених и безброј неоткривених острва, мали свемир информативних, комерцијалних и креативно-интелектуалних могућности свих производа људског духа.“ Шта мислите о томе? Свакако нешто мислите. Барем оно што рече цитирани В. Р. Туцић. Ја бих само додао мисао једног његовог пријатеља, завереника против Мреже: „Кликовање лудом гугловање!“ То је, наравно, неозбиљно, али прошло је кроз Мрежу, широм света (WWW).

                                Анђелко Ердељанин